RUDAR 7's video: ZORAN IN I NISAM JA SISTEM 1999-2003

Vrlo je teško pronaći pravu meru kada morate da "podvučete crtu" i rezimirate događaje koji su se odvijali godinama, i koji se, na izvestan način, nastavljaju i dalje. Vrhunac medijske i političke kampanje protiv Zorana Đinđića i njegove vlade bio je, nesumnjivo, u periodu od sredine 2001. do marta 2003. To, nažalost, nije bio kraj. Posle formiranja nove vlade (2004) mediji i njihovi politički sponzori koji su pre toga vodili kampanju protiv Zorana Đinđića, pokušavali su na svaki način da objedine sve ranije sumnje i optužbe u jedinstvenu negativnu sliku. Ta je slika trebalo da posluži novoj aktuelnoj vlasti kao neka vrsta alibija za sve ono što je ona radila – posebno u oblasti ekonomije i privatizacije, ali i u obrazovanju, socijalnoj politici i pravosuđu. Pet godina posle surovog ubistva Zorana Đinđića politički i medijski akteri ponovo aktuelizuju motive izdaje i patriotizma kao oprobano političko sredstvo. Sa aktuelizovanjem problema statusa Kosova težište političke borbe više nije u sferi uspostavljanja ekonomskih monopola, već se osvežava stara populistička matrica u kojoj su "patriotski" mediji i političari u neprekidnoj ofanzivi dok se demokratska, pristojna i tiha građanska većina brani i pravda pozivajući se na zdrav razum i činjenice. Legija, Zvezdan Jovanović i drugovi, pripadnici Crvenih beretki ili samo kriminalci, iz Centralnog zatvora izjavljuju kako ih sudbina Kosova veoma potresa. Dnevne novine koje iz dana u dan prate njihova osećanja, razmišljanja i navike, naveliko pišu o njima kao o pravom rešenju za kosovski problem. Kao u nekom petparačkom romanu, "sedmorica veličanstvenih" nudi svoje patriotske usluge da bi rešili ono što se ne može rešiti na normalan, politički način. Mitovi o snažnim vođama i iskonskoj narodnoj volji koji preko noći mogu da vrate točak istorije, ponovo gospodare Srbijom. Slika onoga što je prethodilo ubistvu Zorana Đinđića – ne samo medijska nego i politička – počinje da se slaže. A onda je, sasvim iznenada, progovorio dopisnik ruske državne televizije Konstantin Semin. U njegovom izveštaju, povodom mitinga "Kosovo je Srbija", između ostalog se kaže i sledeće: "Danas su se žitelji Beograda verovatno setili drugih mitinga. Setili su se kako se talasala masa koja je svrgla starca Miloševića. Bili su to, između ostalog, ti isti fudbalski fanatici. Setili su se kako je zemlja, otupela od liberalnih obećanja, plačući ispraćala na onaj svet marionetu Zorana Đinđića – čoveka koji je uništio legendarnu srpsku armiju i specijalne službe, prodao Hagu heroje srpskog otpora zarad apstraktne ekonomske pomoći i koji je za to dobio zasluženi metak." Kao da je ovo bila esencija onoga što su o Đinđiću mislili, a još više osećali, njegovi politički i drugi protivnici. Ono što je ovaj neobjašnjivo skandalozni izveštaj činilo još otužnijim bio je trenutak kada je usamljena ruska podrška srpskom opiranju kosovske nezavisnosti išla zajedno sa privatizacijom najbogatijeg srpskog državnog preduzeća. Valjda je obožavanje lika i dela Vladimira Putina širom srpskih zemalja bio onaj tajni znak kad će se o Đinđiću moći sve reći. Izgleda da su mošti cara Lazara na neki metaforičan način oživele u Vladimiru Putinu Pre četiri i po godine prikupili smo i napravili prvu digitalnu arhivu novinskih tekstova o Zoranu Đinđiću – obuhvativši period od januara 2001. do 12. marta 2003. Rad na ovoj arhivi i analizi podataka izazvao je mnogo komentara u štampi i medijima. Većinom su to bili kritički intonirani komentari koji su izražavali određenu strepnju i sumnju da je reč o projektu koji će biti iskorišćen za progon novinara i medija koji su bili kritički nastrojeni prema Zoranu Đinđiću. Kada je arhiva napravljena i uz nju bila napisana kratka analiza nastala na osnovu kvantifikacije pozitivnih, neutralnih i negativno intoniranih tekstova, njihovih tema, žanrova i samih medija, prestala je svaka rasprava. Kvantifikativnom analizom je utvrđeno da je od 3259 prikupljenih novinskih članaka negativno intoniranih bilo svega 350 (10,74 odsto). Najveći broj je bio neutralan – 2823 teksta (86,62 odsto), a najmanje je bilo pozitivnih tekstova – manje od tri odsto. Pri svemu tome, naravno, to nije bila analiza svih objavljenih tekstova o Zoranu Đinđiću. U arhivu su ušli samo tekstovi iz najznačajnijih i najtiražnijih novina, a ne oni iz "Identiteta", "Svedoka", "Dana", "Srpske reči" i "Ekspresa". Da su ušli i tekstovi iz ovih novina, izvesno je da bi se povećao skor negativnih tekstova. U suštini, međutim, ovde se ne radi o odnosu brojeva. U zaključku analize napisao sam tada da je nedostatak prave medijske podrške bio ključni problem u odnosu Zorana Đinđića i srpske javnosti a ne morfologija i kvantitet napada.