Radio Milkom's video: Program radio Milkom-a 27 marta 1999 za vreme NATO agresije Recitacija pesme Le injar

Program radio Milkom-a 27. marta 1999. za vreme NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju. U program se uključio pesnik Dragan Kuruzlija Popović, koji je izrecitovao svoju pesmu, "Lešinjar". S' kasete presnimi i od zaborava sačuva: Lazar Lapčević Montaža: Nikola Milinković Dragan Kuruzlija Popović Rođen je 1952. u Rači kraj Drine. Do penzije se bavio pedagoškim radom. Preselivši se krajem dvadesetog veka u sivi svet bez boja i svetlosti, zakoračio je u literaturu. Napisao je zbirku pesama "Oljubičene zore petrovske" 1999. Desetak pesama iz ove knjige nagrađeno je na Poetskoj pozornici u Ćupriji, a "Lešinjar" je proglašen najboljom pesmom ove manifestacije u 1999. Zbirka pripovedaka "Arhimandritov prsten" objavljena 2004, dobitnik je Nagrade Vojislav Minić. Obe knjige izdate su i u zvučnom formatu. Lešinjar, Dragan Kuruzlija Popović Lešinjar vam je ptica, golema, ruke da raširiš kao kad najmilijeg u zagrljaj hoćeš da primiš, pa si opet od nje raskriljene uži. Orlušina je to, samo malo drukčija, jer u sebi trunke poštenja nema. Orlušina na priliku uvreba zeca, kokošku ili koju drugu ‘ticu, može i na janje da se nagna. Pa im noktima oštrim probije ozadi lobanju, ma kol’ko da je tvrda. Mali im mozak i moždinu išćera i procjedi između prstiju raširenih, a ako se žrtva još otima, kljunom je od kremena tvrđim dokusuri, pa sit i krvav opet jedri nad gorom, k’o pravi gospodar modroga neba. Zato se on i za junaka smatra. Lešinjar, nasuprot na priliku sačeka da živinče ili čovek, ne bilo primjenjeno, manjka pa im onda otkida i noge i ruke i oči vadi i u utrobu im zagazi, pa krvav i pogan do iznad koljena i do iza očiju, i očiju krvavi’ i pogani’ razvlači komađe i pogan ljudsku i skotsku. I nikoga ne voli, jer niti je pošteno, ni ljudski, meite i mrcine razvlačiti. Ali ne leži vraže! Lako bi čovek sa pticama, makar i poganim se nosio, nego, ima ljudi podobnih tim Lešinjarima. Pa i država kažu, tak’e države ja vidio nisam, o tome stariji i pametniji ljudi znaju i pričaju da bi nas opomenuli. Taki je na priliku Švabo i Inglez i Merika, klonulu državu poganci traže, pa je rastaču i kidaju, k’o Lešinjari. U tom kolu gavrana crnih i Vrancuzi tancaju! E tu pamet, skromna, mi ne pomaže. Probao sam i probao, ali ne ide, nikako ne mogu da izvažem, kolika je bruka od tje skota, uzjašiti na državu, što umire, a umire čim joj ljudi od gladi skapavaju ili im duše od jada umiru na prečac, od muke, silom. Bogme, nije samo bruka, nego i nečest i griota. Nego, ne bi ja ono što ne znam, o državama gadnim, Nego, o ljudima, onim opakim, daleko im lijepa kuća što su se namnožili maroderima, kaišarima, kožoderima, Lešinjarima, od njih ne mož’ korak da kročiš. Više i nego poštenih ima. Eto, ja isprati na vječni počinak one one ispred sebe pametnije i jače i ostadoh i nejak i sam, a komšija mi se ispruži, da je samo komšija, ni po jada nego i rod, đavo da ga nosi. Jadi me snašli odkud se nadao nisam. I oće da mi otme ono cerjače iznad moje i njegove kuće, a ispod vr’a planine, jer i mi smo ispod vr’a planine i samo se jedna kuća iznad nas i zimi dimi. Ja kažem, parče je malo, zar ti je na ovolišno, ne znam šta, zinulo skoro da i nije veće od dobra zimskog kaputa, meni je od babe ostalo i zato ne dam! Odavde se kad zima zavije grijem i u svom vjeku sam sam ga makar dva puta kroz odžak proturio. On se onda stane za svedoke kačiti, veli: jok, dokazaću da to nije tvoje. Ja opet ko čojeku, ama da nije grmove ovde trojica taki ne bi mogli obuvatiti i žile im taki kaki si, nebi mogo prekoračiti. On, onda bezobrazluk malo utiša, pa stane drugu pređu presti, misli, ubediće me, pa kaže: Nad kuću si mi se nadnio. A ja se branim, nisam ti se nad kuću nadnio, odavde ti se kuća i ne vidi, ono, jes od korova i džbunja, što si po avliji zapatio, pa iz njega oće akrepi da te pojedu. I ne bojim se ja ni suda ni svedoka, na svakog tvog kupljenog, pet ću pošteni dovesti. Pričam ja, malo se kuražim ali stvar toliko prosta nije. Oni koji bi da nam sude, i sudovi su na mjeru, i po mjeri, ili za pare, ako će vam biti jasnije i ne d’o mi Bog kod nji pravdu da tražim, jer grbav bi, od take pravde ostao ko što je i ona sama grbava. Znam ja, nisam ni mutav ni mali, da je ona poštena starinska pravda, što se tim imenom časno zakitila, sa Isusom saranjena. On, onako žilav, ko i svi prijašnji ljudi, Vaskrse, uteče ispod one kamare kamenja, a pravda, valjda što je spora, ostade da je sam Bog vaskrsne na potonjem, strašnome sudu, koga već najavljuju znamenja, pa nek se čuvaju svi, koji su ikad krivo rezali bili oni stoput koljenovići, skorojevići ili ne znam ko, jer nikad dobra nije donjela sila. Zabranjeno je svako naknadno postavljanje. Sva prava zadržava radio Milkom. Tags: nato, otan, bombardovanje, srj, 1999. godina, pesma, recitacija, agresija, nato agresija na Jugoslaviju, Srbija, SRJ, 24. mart, Pozega, Uzice, Louise Arbour, Madeleine Albright, 20 god